Samo svoj

Ponovo francuski

tutankameni — Fri, 19 Oct 2007 09:53:43 +0000

Imam jednog drugara, ono ako smem da ga nazovem drugarem obzirom da ga nikad nisam video. Postoji on, još kako, živi u FRA, pričamo preko msn, razmenismo neke poklončiće…Ma čoveka jednostavno zovem brat.
Brat mi je, ako po ničemu drugom, ono po crno-belim krvnim zrncima koja teku našim venama. Za sebe smem da kažem, za druge ne, ali voljan sam da u cilju naučnog ekspremimenta dam svoju krv na analizu da bi se dokazalo da crvena krvna zrnca nemam…sva do jednog su pocrnela, pa mi je kombinacija crno-bela. Verovatno je to i razlog što Partizana volim više nego sebe. Ali, nisam hteo da pišem o Partizanu. Brata Đoleta samo sam hteo da pomenem, a ono, videste li gde odoh

Elem, pošto Djole zna francuski jednom prilikom napisao je i ovu rečenicu

La femme qui rit est a moiti’e dans ton lit!

Pretpostavljam da pošto zna da priča, zna i da napiše ono što kaže. Iskreno, ja ne znam ni da li je ovo rekao ni da li je napisao kako valja…to ostavljam vama.

Poenta priče nalazi se u prevodu ove rečenice, a za koji opet nisam siguran da je dobro preveden…no nije ni bitno. Bitno je da taj prevod glasi

Žena koja se smeje na pola puta je do tvog kreveta!

E, od tog dana sve se nešto pitam da li je
Ako je to istina…onda sam puno toga propustio jer sam puno žena doveo do pola puta, a onda negde zalutao. Puj nesreće… kud to nisam ranije znao, postavio bi signalizaciju na drugoj polovini puta, pa bih mogao da se hvalim do mile volje svojim ljubavnim uspesima uzrokovanim ženskim smehom. Koja god me je videla smejala se…nije baš umirala od smeha, ali se smejala…a količina potrebnog smeha za odlazak na pola puta do nije data.

Poveden ovom mišlju, lepo sam juče, dok sam išao na fakultet, napisao sms poruku jednoj slobodnoj ženi…ili ženi slobodnih shvatanja ili kako ga protumačite. Napisao sam ovako

“ako si sama kod kuće, rado bih stao pod tvoj prozor i zapevao ajde ajde daj mi samo malo“…znate šta se desilo.
Ne, sms povratno nisam dobio…stajala je na vratima kuće i smejala se, što bi reko her Šika u Žikinoj dinastiji, “a nema uši smejala bi se oko glave”…
E tu je u stvari caka koja mi nije bila jasna. Ako je žena koja se smeje na pola puta do mog kreveta što me onda zvala kod sebe u kuću? Ja sam, jbga, samo hteo da pevam pod prozorom i delujem na nju malo romantično…a ona “hajde, svrati!”
Inače, to “hajde svrati” napravilo mi je i probleme u koncentraciji, dok je profan pričao ja sam sve vreme mislio što li me je pozvala…i što, budala, nisam svratio. Ili je možda bolje što nisam svratio.

Zbog svega toga, danas muku mučim i tražim francuskog prevodioca da mi kaže nije li moj brat možda pogrešio u pisanju, ili prevodjenju ove rečenice. Možda je ipak trebalo da se prevede da je na pola puta do njenog kreveta.
Ako li je Djole slučajno to preveo pogrešno…ima da plati ne samo Džonija Šetača, već i nešto na drvce za kaznu jer me nije usmerio na pravi put…a zbog lutanja, propade mi i romantika i sve što uz nju ide.

Prozborite li francuski?

tutankameni — Wed, 17 Oct 2007 05:11:07 +0000

I ja se pitam dragi moji, spikam li, parlam li, šta li već.
A zašto?!
Zato što juče dodje nam dopis u kome svi mi ispod 40 leta trebamo da se izjasnimo imamo li znanje jednog od ova dva jezika. E sad, mnogo je bitan način izjašnjavanja o nivou znanja. Postoje tri ponude, Početni P, Srednji S i Viši V…
Jbm li ga, moj nivo, Tarzan T… niko nije predvideo…
Sve jedno, izjasnim se ja da sam P, sve u nadi da me pošalju na obuku negde dalje a sve u sebi psujem Engleze, Francuze, Grke.. i ostale koji nisu imali Vuka Karadžića da ih prosvetli njegovom čuvenom “ПИШИ КАО ШТО ГОВОРИШ, ЧИТАЈ КАО ШТО ЈЕ НАПИСАНО”.
A zašto mi je ovo pisanije palo na pamet… setih se francuskog jezika i toga kako nisam bio svestan da ga znam… ali i da sam se grozio.

Jednog toplog leta, davnih 80-ih, odnosno na samom kraju 80.ih godina postao sam svestan da znam francuski… al se grozim, pljuc pljuc.
Ali… ne lezi vraže. Čuda se dešavaju, pa tako i ja, em ga naučih… em se više ne grozim.
Dakle, priča ide ovako…

Jedno selo, pored njega varošica, pored varošice drugo selo.
Momci iz sela uveče su odlazili u varošicu, sedeli na zidu pored škole, šmekali cure (ko je umeo umeo je, nije ih samo šmekao već radio još po nešto sa njima).
Ko nije sedeo na zidu taj je naučio da igra bilijar, onaj američki sa petnaest kugli plus bela, i šest rupa na stolu.
Jedan kafić pored škole… jedan bilijarski sto i dva štapa. To je bilo sve što je potrebno.
Bio sam jedan od boljih igrača ( ne lažem, časna reč… evo i sad mogu da pobedim po nekog, samo da se prisetim).
Dodješ u kafić, baciš žeton na sto, sačekaš red i igraš, pobednik ostaje za stolom, protivnik ti je sledeći ko je stavio žeton… i tako u krug.
Jednog dana, pardon, noći, u kafić su ušle dve devojke. Ubrzo se saznalo i da je jedna naša “gastarbajterka” odnosno ćerka jednog našeg čoveka koji živi i radi u Parizu… a druga je bila ORIGINAL Francuskinja. Plavuša, plavozelenih očiju - kao more na Azurnoj obali…. Monika ili Monic… MO…. MOHooohooooooo
Francuskinja je od našeg jezika znala samo “drago mi je, ja sam Monika”… baš tako… Čuj drago njoj…. meni na zadovoljstvo, i ostalima koji su je gledali i očima gutali. Čuj gutali… od kada je ona ušla u kafić retko ko je uspeo da sastavi dve partije… dve pobede. Kako bre da igra čovek kad baci oko na nju.
Njene dve kugle u top majici… a potom i flašicu coca colice koju je držala u rukama sve je brišući od okropljenosti sa dva prsta, onako odozgo naniže pa opet naviše….Manj što je brisala… no što je, zamislite nekulture, pila iz flašice IIIIIIIIIIIHHHHHHHHHHH, flašicu mu jbm…ko joj dade da pije tako nekulturnoj.
I tako nekoliko dana… niko da pridje. Ova naša… kako-tako, malo - malo pa nestane s nekim, a Francuskinja … ostajala je sama, gledajući nas blentave igrače koji smo udarcima bez malo lomili kugle silinom… da bi se pokazali pred njom. A što je u to vreme potrošeno “kikseva” - (to su one plave kockice sa kredom… kojom se maže vrh glave bilijarskog štapa… ih.. neću ni da kažem šta smo sve mislili (nisam samo ja, bre, kasnije svi pričali medjusobno) dok smo trljali glavicu na štapu da se ne bi čulo ono “pljas” kad štap ode na jednu a bela kugla na drugu stranu….
Tako noću… a danju…
Danju sam ja u svom selu sedeo u jednoj maloj prodavnici.
Aha, sedeo… em selo, em leto…em vrućina…ako neko svrati da kupi nešto dobro jes, ako ne… onda dremaš “k’o buva na …”
Sedim ja, i mislim… luda glava… o čemu bi. Igrao se fudbal uveliko. Letnja fudbalska liga. Kad udjoše Dejan i Dejvis.
Ko su oni. Klinci, 14 i 11 godina. Ma lako Dejanu… njega Francuzi izgovarali kao DE Žan… bez malo ko nekog plemića…curice ga saletale po francuskoj, a on im prodavao srpske fazone…
Bon žur… oni meni… i u trenutku mi rešiše problem.
“de ste bre, klinci, oćete kinder jaja, ja častim”
- može - rekoše, i odabraše po jedno. Računam ja, kupljeni su već.
i onda im pojasnim šta mi treba.
Ja njima rečenicu na srpkom… oni meni na francuskom to isto, ja olovkom na papir… i tako dvadesetak rečenica, ludo smišljenih iz još ludje glave koja od jednom više nije mislila na letnju ligu…niti je dremala ko buva na …
Jedva sam čekao veče. Obrijao se, namirisao… znate već svi onaj čuveni miris
pa nema momka iz sela koji se nije namirisao losionom za posle brijanja koji se zove Brion… a na odeću bacio nežni i opojni miris “pokošenog sena” ili u najgorem slučaju “crne mačke”.
Mirisalo zamnom .. da su ljudi koji su mi išli u susret mislili da sam se spremao u proševinu…a svitkavci sve oko mene leteli, verovatno mislili da naleteli na neku livadu.. ih da je bilo majstora da me uslika nekim aparatom (dobro pomenuh to… tražiću od jednog drugara koji slika da to baci na platno)

Moj drug… Zvonko… sve mu usput bilo čudno, “koj ti je moj pa si se namirisao takoJ”
ne, bre, nije pričao u stihovima… nego u tom našem dijalektu postoji to nepostojano J na kraju reči ili nije izvršen prelazak J u O kad je Vuk (ili neko drugi ko se bavio gramatikom) to radio.
Pa je bilo reči tipa OvakoJ, TakoJ, IšaJ, DošaJ, onoJ… da ne pominjem i čuvenu složenicu sa još čuvenijim džoker glagolom ONODITI. Taj glagol upadao je svuda kad nemaš šta drugo… i onda dodješ do situacije da te neko pita
“a bre (bez bre ne ide nikako), ONODI LI ONOJ”.
A ti sad razbijaj glavu šta si ti onodio i šta je to onoj…. a prevod toga mogao je da se svede čak i na ” jeli bre (rekoh ne ide bez bre) istera li stajnjak” itd. itd…ma na milion načina… ko jebe glupe svetske jezike kad oni ovako nešto nikad ne mogu da osmisle.
Opet odoh daleko…. dakleM (još jedna naša reč) Zvonke me pitao zašto sam namirisan… a ja odgovorio
“jbga, igrao sam fudbal do malo pre…”
Zvonko ode kod Irene… koju sam ja od milja, zato što je bila velika pričalica nazvao “kokodrkalo” (kako zašto, ne verujem da niko od vas ne zna da se Pera Detlić na makedonskom kaže “Pera Kokodrkalo”
Oni radili “te svoje stvari” svake večeri… kako im ne dosadi nemam pojma… uglavnom, kad smo se vraćali kući, peške naravno šta je par kilometara… Zvonko išao kao rašrafljen…. mogu da misllim kako je ona odlazila kući, verovatno je vozili kolima.
Ja pravac bilijar, žeton, red… sve se osvrćući okolo…
Stigoše napokon. Njih dve.. odmah u ruke coca colice… postupak isti… dvadesetak minuta ova “Falš” Francuskinja ode s njenim DŽ. Ovo DŽ nije di džej, to je naša skraćenica bila od DŽOKEJ (jbga, kako nazvati nekog ko stalno jaše).
Original Francuskinja… ostala i igrala se još neko vreme. Svi okolo blenuli “k’o telci u šarena vrata”… i ja došao na red. Pobedio prvu partiju, ruke nisu počele da drhte… a onda, pred početak druge partije….
TAK u ruke, onako na obadve, ispružen i pred Francuskinju.
E, sad me izvinite, možda pogrešno napišem ono što sam tada rekao… ipak je ovo Francuski, a ne Engleski…a i prošlo je skoro 20 godina…

- Madmazel vule vu žua avek mua s suar un parti…!!!
za one koji znaju francuski to ide ovako valjda
(mademoiselle, voulez-vou avec mois, ce soire…)
i mal se ne onesvestih… bio sam na po metra od nje… njenih bujnih si..si… si..sine…..mucam i sad kad se setim.
Ona zinu od čuda… ko da očekuje nekog “namirisanog” sa znanjem francuskog
pruži ruku,
- ui, nes pa….uhvati se za onaj štap, onako za glavu, i rukom prodje celom dužinom, do drške… e tad sam morao da sednem, otkazaše kolena, zglobovi, ahilova tetiva, zadnja loža…a prednji.. lele da sam bio u nekim skupljim mekim farmericama, napravio bi ne samurupu na njima, nego i na zidu da gazda kafića može da kroz nju sprovede klima uredjaj…. jebem ti… kad mi nije riknula čuka tad… bio sam siguran da neće da me izneveri još dugo (bar u tim situacijama).
- Ne spA nI jA, od kAd tE vidE… prokomentarisa a ona hvati se tako štapa, postavi belu lopticu na označeno mesto, naže se nad sto, postavi svoje dve kugle po z elenoj čojici… i raspali.
Jao, da ste mogli da vidite situaciju kad je ceo kafić (dobro, slikovito, nije kafić, ljudi - gosti) stajao sagnut buljeći u kugle na stolu… (ko da zavladala epidemija spondiloze)… a Monika pri svakom novom pokretu izbacivala po jednog od njih vani - morali ljudi “na pišanje” … šta li već.
Mislim, kad im nisu tad izašli žuljevi na rukama…nikad neće.
E lukavi lisac, zvani u ovom slučaju Ja.. namerno je kiksnuo i ubacio crnu pre vremena. Ali je lukava Francuskinja to znala unapred i jedva čekala da onaj štap ustupi nekom drugom.
Izašli smo u šetnju koja je trajala prilično dugo.. do klupe u parku pored škole.
Tu smo vodili pravi francuski razgovor. Ja diktirao tempo razgovora postavljajući pitanja, a kad bi ona odgovorila ja sa smeškom govorio “se la vi, se la vi” naravno, ona ukapirala da je sve to bio blef, gaf… fora da joj pridjem i bilo joj
TRE BJEN… bićeš jeben… i zahvaljujući mojoj ludoj glavi, hrabrom srcu— i ovom slučaju mudima koja drugi nisu imali, ili su im se sakrila… prihvatila moju ponudu za pazi engleski
“mač kisez ju end mi in d dark najt”
Na toj klupi počeli da pričamo, ljubimo se… pa čak i da se vaćarimo (tako se to tad zvalo, kako to sad zovu mladi, neka mi neko kaže)
Pošto je primetila da sam talentovan za jezike, počela je da mi pojašnjava najpre Francuski (A ŠTO JE NJOOOOOOOOJ IŠAOOOOOOOHOHOHOOO)… na šta se pokazalo da i ja posedujem izuzetan talenat… uz povremeno pljuc, pljuc kad neka dlačica zaleti u grlo…
Kao izuzetnom talentu za francuki objašnjavala mi ga je pored reke… i u šumici iznad crkve na čuveni sabor 26.7… sobu, krevet i radni sto (onaj studentski) neću da pominjem, oni se podrazumevaju… pa u vodi na jezeru… mal’ se ne udavih… kad me stisnula nogama… a dal sam uz dlačice progutao i kojeg punoglavca… ne mogu da znam… morao sam da žmurim da mi voda ne udje u oči.
Jebeš bilijar… imao sam i lepše i mekše kugle za igranje… ona imala šta da drži u rukama, da joj ne bude nezanimljivo…
Bila je strastveni pušač… ali je u mom društvu morala da se odrekne cigareta, iz zdravstvenih razloga, pa je dobijala zamenu u vidu… ooooooops, stoj, bezobrazni ste ako ste pomislili na to što ja nisam mislio… pa rekao sam vam da sam radio u prodavnici, džepovi su mi bili stalno puni lizalica… i mogu da kazem da su mnoooooogo bolje od Orbita i ostalih žvaka. Em lepše mirišu, em su poljupci nakon lizalica sladji…
I onda je došao kraj avgusta. Velika Gospojina 28.8. Znam to, jer sam otišao na Sabor u drugo selo da PREprodajem limenke coca cole i piva… I još što šta što je pravilo neku sitnu paru , ipak je to zemlja mojih snova, i moze sve da se radi… pogotovo kad naidje inspekcija a ti ih sretneš rečim
“desi brate, može jedno ladno pivce da oladiš dušicu po ovuJ vručinčinu… mamu mu jebem ko te tera da radiš u ovakvi uslovi”.
Tog dana ona ode nazad za FRAncusku… i nikad se više ne javi…a iskreno i mene baš zabole što se nije javila.
Em sam “BIO GLAVNA FACA” tog leta… što je naravno imalo svoju specifičnu težinu i narednog…jer su curice porasle pa htele da probaju nekog “ko je jebo Francuskinju” - tako se bar pričalo, ja nisam rekao nikome… nisam ni vama, jel da. Ovde je samo reč o učenju francuskog jezika ako se ne varam.

Čoveče, kolka muka a sve to da bi vam rekao da sam se prijavio kao poznavalac svetskog jezika.

p.s. Lažem da me baš zabole što se nije javila… jer da se javila, ja bi bio u Francuskoj…. pa mi zato i dan danas kleknu kolena i zadrhte ruke kad na radiju čujem onog kako peva
“Monika Monika, eh da si harmonika
bele dirke da ti diram… a na crne da ti sviram….”

Monika, ako čitaš ovo (naravno, ako si u medjuvremenu naučila dobro srpski) javi se BRE, imam problema sa gramatikom i treba mi pojasniš par novih poza koje nemam sa kim da vežbam.

P.P.S…. jaoooooj, ja rekao poza… a mislio sam na fraze.

Misliti ili ne

tutankameni — Tue, 16 Oct 2007 12:50:12 +0000

Evo prodje puno godina, a ja jos uvek razmisljam…i razmisljam…
U razmisljanju nekako uvek prvo podjem od Dekarta. Ono njegovo cuveno COGITO, ERGO SUM!
Neki pre nas preveli su to kao MISLIM, DAKLE JESAM!
Neki drugi preveli su to kao MISLIM, DAKLE POSTOJIM!

A ja, crni kukavac, (kako me cesto zove moja baba) i dalje ne kapiram sta je prvo on, a potom i ovi posle njega hteo da kaze.

Ako ga prevedemo kao Mislim, dakle jesam! prosto se nekako zbunim…sta on to jeste. Posto je muskarac pretpostavljam da je on taj cuveni odgovor dao kad ga je neki od prijatelja pitao
“sta mislis Dekarte, bi li ti kresnuo tu i tu ribu” - on kao pravi muskarac nije umeo da drzi jezik za zubima rekao je
MISLIM, DAKLE, JESAM!

Ovaj drugi prevod, Mislim, dakle postojim, ja licno nikad ne bi preveo tako. Sto bi mu trebalo da misli da bi postojao. Zar polovina sadasnjih politicara misli? Jok, vala. Ne misle, jednostavno LAZU cim zinu… a ipak postoje.
Dakle, ovaj prevod sam jednostavnim dokazom uspeo da pobijem.
Za onaj prvi jos uvek ne mogu da nadjem prave cinjenice.

Ali, svi koji me znaju - znaju da ja ne bi bio ovakav kakav jesam, da ipak nisam uspeo da odgonetnem tajnu cuvene Dekartove izreke.
Kako?
Veoma prosto.
Zato me i cudi da nikome nije palo na pamet da je Dekart mozda napravio jednostavno lapsus prilikom izgovora.
Ljudi, tvrdim da je Dekart hteo da kaze
COITO, ERGO SUM! = (a ja to prostim rečnikom prevodim kao jebem, dakle postojim)
onda bi svi to umeli lepo da prevedu, i ne bi onima koji ne
COGITO ERGO SUM, stvarali zabunu.

Kao muskarac, tvrdim, da ce se svaki muskarac sloziti sa mojim prevodom i reci da je Dekart pogresio.

Dokaz moje teorije
Onog trenutka kad vise ne mogu Coito… koji ce mi moj da budem i Ergo sum….

Pozdravljam ja vas, pa vi vidite, da li ste za Cogito pa da vas boli glava
ili cete izabrati
Coito….pa da stvarno POSTOJITE

pesma

tutankameni — Tue, 16 Oct 2007 05:40:42 +0000

NA KRILIMA MAŠTE

Na krilima mašte
leteću ka tebi,
da ti ljubim usne
i milujem grudi.
U zanosu strasti,
šaptaću ti tiho,
ti si moje sunce,
ti si moje milo
i sanjivu glavu,
spustiti u krilo.

Večna ljubav

tutankameni — Mon, 15 Oct 2007 13:24:14 +0000

Moja prva objavljena pesma.
Nominovao sam je sam sebi za Tutankamenovu nagradu…i pobedio. Vodio sam sebe na doručak.
Opevana je jedina ljubav koju, u svom životu, nisam prevario.
VEČNA LJUBAV

Kada umrem, kad ostane telo,
zavijte me svog u crno belo
grob neka mi bude prema Jugu
da ni tada ne saznam za tugu. Dok me vode prema večnoj kući
nek se čuje pesma sa svih strana
nek se peva Volim crno bele
nek se čuje himna Partizana.

Na grobu mi ne sadite cveće
ono ima puno raznih boja
postavite crno-beli barjak
Partizan je večna ljubav moja. Neka peva društvo naše pesme
dok Partizan protivnike slama
na Jugu me više neće biti
radujte se, kao da sam s vama.

Kad mi drustvo u posetu dodje
nek ne plače, neka se veseli
neka peva pesme Partizanu
to je ono što mi duša želi. Nek me seti društvo pesme Juga
i pobeda što smo proslavljali
za Partizan daću život svoj
i kad umrem s društvom ću da pevam
PARTIZANE TI SI MOJ!

Andjeli

tutankameni — Mon, 15 Oct 2007 13:13:43 +0000

Bio jednom jedan, da ga nazovemo, andjeo.
Zašto da ga nazovemo. Pa možda zato što nije bio dovoljno dobar da bi nastavio da živi tako kako je živeo. Nije bio dovoljno dobar i medju svim greškama koje je pravio, a koje su mu po pravilu opraštali iz raznoraznih razloga, napravio je i grešku koju niko nije mogao da mu oprosti. Proteran je….i iz njegovog srca iščupana je ljubav.

Dakle, nazovi Andjeo, bez krila, bez ljubavi u srcu lutao je svetom.

Nalazio kratka zadovoljstva što traju nekad i samo tren…ludovao, pio…družio se sa lošim društvom. Upadao i izvlačio se iz raznih nevolja. Stavljao život na kocku…i u svom srcu ništa nije osećao.

Juče je bilo juče, danas mu je bilo danas….sutra je bilo danas…ali tek nakon što se probudi. Nikad nije razmišljao na temu šta sutra.

Živeo je samo za danas. I samo danas je postojalo u njegovoj glavi.

I tako…dugi niz godina.

U medjuvremenu, u onom lepom društvu, pojavio se novo lice. Andjeosko. Toliko lepo i milo da su svi bili opčinjeni njime.

Čak i sam onaj koji je upravljao Andjelima nije verovao da takav Andjeo postoji. Lepa…nežna…mila…plave kose sa osmehom bisernog sjaja.

Andjeo koji je svuda oko sebe sejao dobrotu. Andjeo koji je svojim osmehom topio led u hladnim srcima, a od topline njenog pogleda i najlepši cvetovi saginjali glave klanjajući se…dobroti, lepoti…

Listajući arhive, i tražeći nešto interesantno za čitanje Andjeo dobrote naišao je na podatak o izgubljenom, nazovi Andjelu.

Čitajući o njemu, Andjeo dobrote osetio je da može da pomogne. Zamolila je da joj daju odobrenje da pomogne izgubljenom, nazovi Andjelu….i nakon puno komentara, njenom zahtevu je udovoljeno.

Pod jednim uslovom.

“Bićeš Anjdeo, ali bez krila” - rekli su joj - “Ne želimo da te izgubimo…ali pazi,taj, nazovi Andjeo, zna puno trikova…laže…vara…obećava…spreman je na sve da bi slomio srce”

“Ne brinite” - rekla je - “od danas, on je moja briga” i pošla je da ga traži.

Tražila je kroz ogromna prostranstva, tražila ga je medju ostavljenim i izneverenim nadama, tražila ga na putevima kojima niko nikad nije prošao, zalutala medju zvezdanu prašinu, ali uporno tražila i prikupljala informacije… i svakoga dana bila mu sve bliže.

Jednom prilikom, sasvim slučajno, pročitala je neki tekst, neki članak, neko pismo.

Pročitala ga je drugi put…treći i videla da je na pravom mestu.

Nazovi Andjeo, je patio. Patio je rečima.

Reči su privlačile dobre i iskrene koji su verovali njegovoj patnji iskazanoj kroz reči, a on polako krao njihove duše, hraneći svoju.

Oko njega bila je samo hladnoća i bol.

Andjeo je to mirno posmatrao nekoliko dana, a onda odlučio da krene u akciju.

“Glumiš…nisi ti loš kao što se pretvaraš da jesi” - bila je prva rečenica koju je ona uputila nazovi Andjelu.

“Šta ti znaš…ko si ti da mi se obratiš na taj način?”

“Ja sam tvoj Andjeo…tvoja dobra vila. Došla sam da ti pomognem…da te otrgnem iz kandži zla i vratim na put ljubavi”

“Ljubav ne postoji” - bio je njegov odgovor.

“O, da…postoji itekako, samo trebaš da je prepoznaš u sebi. Evo, pustiću malo ka tebi. Pokušaj da osetiš to” i nasmejala se. Njen osmeh je u talasima nosio ljubav.

A on….na trenutak je osetio bol u grudima.

“To…to nije ljubav…to je samo boli moje srce”

Ona se je opet nasmejala…i rekla mu “kaži mi, molim te, čije su reči…”ako ljubav postoji, zašto ovoliko boli”

Njegove ruke bile su na grudima, čvrsto pritiskajući ih…pokušavajući da oteraju bol….kroz glavu mu je proletela misao “ako ljubav postoji, zašto ovoliko boli”….poznato su zvučale ove reči.

Naravno…to su njegove reči.

On je to izgovorio, davno…pre nego je proteran.

Pre nego je iz njegovog srca iščupana ljubav.

Bol u grudima ga je razdirala…a ona je slala slike ka njemu.

Njen osmeh…unosio je nemir u njegovu dušu. Njene oči zagrevale su njegovo hladno telo. Pokušao je da se otrgne od svega. Pokušao je da pobegne. A ona se samo smejala i gledala ga. Krio je pogled od nje. Nije hteo da je gleda u oči…a opet, gde god bi se okrenuo video je nju. Andjeo je išao za njim, sa sobom vodeći ljubav. Ruku pod ruku.

“Pusti me…ne zaslužujem to…nisam vredan truda”

“Jesi…vredan…pokušaj da pročitaš svoje reči…pišeš tako samo iz jednog razloga. Pišeš tako jer umeš da voliš…iskreno i jako. Pišeš tako jer misliš da su ti oteli ljubav, ali sa svakim lošim delom koje si učinio….učinio si dva dobra. Nisi pokazivao ljubav prema ženama…ali jesi prema starima, pomagao si bolesne…Seti se…ko je prvi otrčao da pomogne nastradalima u saobraćajnoj nesreći”

“Neeeeeeeeeeeeeeeee…to nisam bio ja”

“Jesi….ima i dokaza o tome…tvoje slike medju onima koji pomažu…tvoje slike među onima koji su davali krv za njih”

Svaka reč probadala je njegove grudi. Jako. Ljubav pored Andjela široko je pružala ruke ka njemu.

“Ne….niiiiiisaaaaaaaaaam” - a pred očima mu je bila slika. Iz njegove ruke tekla je crvena tečnost, a doktor koji je stajao pored njega govorio je “imate retku krvnu grupu…puno ste nam pomogli”

Novi fleš…nova slika pred očima. Devojčica je trčala ka njemu….”čiko…čiko…hvala što ste spasili mog tatu”…a on okretao glavu da ne vide suze u očima. Morao je da glumi…jer u svojim mislima on je bio zao.

Ljubav je bila blizu njega…Obgrlila ga je, pokušavajući da se vrati u njegovo srce.

“Dalje od mene….daaaaaaaaaljeeee, ja sam zao!!!!!!”…..pokušao je da se otrgne. Poslednji pokušaj. Rukom je dohvatio ružu iz vrta gde ga je Andjeo odvukao. Ružom je ošinuo ljubav. Pravo u oči….Naneo je zlo….Ljubav je oslepela, ali ga je i dalje čvrsto držala i uvlačila se u njega, puneći njegovo srce. On je naneo zlo Ljubavi a ona i dalje ulazila u njega i punila srce. Pao je…plačući. Jecajući…”ja sam zao…ja ne zaslužujem ljubav…molim te….pusti me samog”

Andjeo je stajao nad njim pružajući ruku.

“Ustani…pun si ljubavi…sada voli mene…obećavam, neće boleti”

Pružio je ruku…dodirnuo ruku Andjela. Svo zlo u njemu bilo je mrtvo. Osećao je da njegovo srce kuca ponovo. Zvuk srca bio je čist i kristalno jasan.

“Uzeo si oči Ljubavi…zauvek će biti slepa, moraće stalno da bude uz nas dvoje”

Andjeo…nazovi Andjeo…i Ljubav…išli su zajedno. Punih srca.

Ne…nisu joj vratili krila….odgovor saveta Andjela bio je “prekoračila si data ovlašćenja”

Dva bivša andjela imala su svoju Ljubav, i krila im nisu trebala.

Dobar dan,

tutankameni — Mon, 15 Oct 2007 11:38:57 +0000

Kleopatrinog mi oka, i skraćenih šiški….dodjoh.

Vama ostavljam da vidite.

A pobedićemo, zajedno.